U knjizi Online Collaborative e-learning, „Theory and Practice“, Tim S. Roberts govori o refleksiji i intelektualnoj amplifikaciji komunikacije online učenju. U devetom poglavlju on iznosi svoje stavove o teoretskom okviru za analiziranje i dizajniranje kompjuterski podržane okoline za kolaborativno učenje. Ovde se razmatra na koji način se specifični dijaloški uslovi i kvaliteti virtuelnog okruženja mogu iskoristiti u procesu učenja. Roberts naglašava da je potreban analitičniji pristup u istraživanju koji povezuje karakteristike komunikacije u virtuelnom kontekstu sa kvalitetima kolaborativnog procesa sticanja znanja. Ovaj pristup nalaže razvijanje novih didaktičkih metoda i instrukcija koje su usmerene na povećan stepen komunikacijske svesti učenika na meta – nivou, da bi se u potpunosti iskoristila interaktivna i refleksivna priroda kolaborativnog učenja. Dublje razumevanje refleksivne prirode online okruženja i njegovih mogućnosti podstiče razvoj novijih i inovativnijih vrsta dizajna online kolaborativnog učenja. Online komunikacija je zasnovana na procesu razmene komentara. Komentar ima dve komunikacijske funkcije: on komunicira svojim sadržajem i komunicira svojim prisustvom.
Socijalno online prisustvo je fundamentalni element za ostvarivanje kolaborativnog procesa saznanja i ugroženo je, kako manjkom interakcije (učestvovanja), tako i stepenom angažovanja učesnika. Koegzistencija u virtuelnom okruženju se zasniva na interaktivnom stvaranju doprinosa, odnosno, (ko)egzistencija i (inter)akcija postoje kroz komunikaciju.
Previše projekata online dizajna kolaborativnog učenja implicitno pretpostavlja da se podrazumeva da su interakcija i komunikacija u virtuelnom, asinhronom, pisanom okruženju zasnovane na istim mehanizmima koje važe i u sinhronom govornom okruženju. Postoje razlike. Više informacija o ovome na adresi: https://en.wikipedia.org/wiki/Comparison_of_synchronous_and_asynchronous_signalling
Roberts opisuje istraživanje u kojem se od grupe studenata zahteva da primeni refleksiju u svom online dijalogu na zadate teme koristeći određene veštine za sticanje znanja (KBS – Knowledge Building Skills). Na kraju svakog od tri sukcesivna petonedeljna perioda od studenata je zatraženo da pomoću online samoprocene u procesu refleksije analiziraju i govore o svom korišćenju ovih veština i kako je njihova upotreba doprinela izgradnji baze znanja iz svake teme. Instruktor je ocenjivao (online) samoprocenu zasnovanu na studentovom razumevanju (KBS) i njihovoj upotebi u procesu saznanja. U drugom i trećem krugu samoprocen estudenti i instruktor zajedno kroz proces refleksije analiziraju napredak koji je student napravio ka efektivnijoj upotrebi KBS.Metakomunikacija u kasnijim ciklusima istraživanja je, stoga, na višem nivou i bavi se razmatranjem osnova procesa učenja.
Implementiranje kategorija kolaborativnih veština znanja (KBS) zahteva odgovarajajuću metafunkcionalnu pedagogiju ili instrukcije koje olakšavaju i motivišu korišćenje kolaborativnog dijaloga. U tu svrhu studentima je ponuđen niz metakategorija (niz KBS) sa primerima kako mogu biti upotrebljeni.
U usnovne kategorije kolaborativnih vežtina ubrajamo:
– Brainstorming kao princip formulacije novih ideja koje su u vezi sa temom ili zadatkom i nude novi pogled na stvari.
– Artikulisanje uključuje objašnjenje složenih ili teških koncepata.
– Reagovanje omogućuje alternativni pogled na stvari baziran na konceptu kojeg je student prethodno predstavio.
– Organizovanje je sakupljanje postojećih misli i perspektiva tako da se iz toga dobija novi pogled na stvari.
– Analiza uključuje poređenje i suprotstavljanje prethodno izgrađenih gledišta ili novo razumevanje postojećih podataka.
– Generalizacijom se iz već datih komentara i podataka izvlače nove informacije ili znanja koja se mogu primenjivati pod širim spektrom uslova.
Preuzmi i odštampaj članak u pdf formatu
